Ona je tu

Samoća je teška i treba se navići na nju.Neko je teže a neko lakše prihvata.Sve to zavisi od karakternih osobina usamljene osobe.Danas se vrlo često događa da u našim selima imate po nekoliko osoba i gotovo prazne kuće oko njih.U njima žive starice i starci koji odbrojavaju svoje dane sećajući se kako su nekada sela izgledala.Sećaju se graje i igranja sa svojim vršnjacima i prvih sumraka koje su čekali sa prvim ljubavima.
U jednom selu istočne Srbije živele su dve starice, Ljubina i Miroslava.Bile su jedine preostale meštanke.Njihovi rođaci i familija odavno su se ili iselili ili preminuli tako da su one bile čuvari sela.Znale su da kada se one upokoje selo će biti izbrisano sa i ostaće ugašena ognjišta.
Svakodnevno su bile zajedno.Trudile su se i da obrađuju malo zemlje kako bi imale šta pojesti i kako bi znale da su još uvek žive.Obilazile su redovno groblja svih meštana i održavale  bez obzira da li su to bili grobovi njihovih bližnjih ili ne.Za sve njih smatrale su da su njihovi.Na kraju dana sedele bi ispred kuće jedne od njih i ronile suze zbog samoće i zaborava ali i dana kada će jedna drugu napustiti i priželjkivale da ipak svaka od njih dve bude prva a ona druga da ostane i izda joj sve daće pošto su znale da rodbina neće dolaziti sem na sahranu i eventualno godišnjicu.Naručivale su po ko zna koji put jedna drugoj šta treba obući kako joj otpremiti sanduk i šta spremiti za daće.Sedele bi tako do duboko u noć i plakale.
Jednog jutra Ljubina je čekala Miroslavu na kafi ali nje nije bilo.Dozivala je ali se ova nije javljala.Ljubina je pomislila da je Miroslava otišla do donjih sela u prodavnicu kako bi im kupila kafu i šećer i ostale potrepštine ali i da nađe poštara i uzme njihove male zemljoradničke penzije.Znala je da Miroslava voli da je iznenadi i da joj donese svilene bombone kao i ratluk pa se nadala njenom iznenađenju.Kada bi odlazila u donja sela ostajala bi kod ćerke na ručku i dolazila bi obično oko pet sati popodne tako da se nije ni nadala pre da je vidi.
Ljubina je započela sve dnevne poslove dok je obe šoljice kafe ostavila pod tremom gde su je svakog jutra ispijale bez obzira da li je bila zima ili leto.
Kada čovek radi njemu i vreme brzo leti.Tako je bilo i sa Ljubinom.Pogledala je na sat i već je bilo pola šest.Miroslave nije bilo.Mrak se već spustio i bojala se kako će preko planinskog potoka preći.Mostić na planinskom potoku imao je običaj da se zaledi i kasno uproleće a kamoli u sred zime.Brinula se kako će njena jedina prijateljica stići kući.Odlučila je da ode do njene kuće i vidi da li je sve uredu.Dok je išla seoskim ulicama imala je utisak da je neko posmatra iza svakog ćoška.Imala je utisak da je selo živo i puno ljudi ali da niko ne izlazi ispred nje kao da se kriju.Okretala se za sobom ali nikoga nije bilo.Starica je na kraju stigla do Miroslavljevine kuće.Svetlo je bilo upaljeno.Otvorila je vrata i ušla u predsoblje.
Dok je izuvala kondure shvatila je da Miroslava ne izlazi da je pričeka.Znala je da Miroslava ima dobar sluh i da bi na kilometar mogla da čuje da neko prolazi kroz šumski put i da im gosti stižu.Volela je tako da se kladi da li su njeni ili Ljubinini.Ovoga  puta sluh je izneverio ili se nešto strašnije dogodilo.Ljubina je ušla i na trpezarijskom stolu ugledala jedinu drugu kako leši na svojoj ruci.Pritrčala je i počela da je budi ali ona nije davala znake života.Shvatila je da će ona biti ta koja će ispuniti poslednje želje svoje druge.Počela je plakati dozivati Boga da joj se smiluje i uzme joj dušu kako bi i ona krenula za Miroslavom.Činilo se kao da je niko ne čuje.Prevukla je Miroslavu do kreveta koji kao da je bio već odavno pripremljen za taj dan.Najlepši ćilim koji je iztkala Miroslava bio je već postavljen na visokom krevetu.Kraj kreveta u kredencu bila je spremna otprema za onaj svet kome su se i jedna i druga radovale.Ljubina je sve to vadila i uz suze oblačila svoju drugu.Sveću je već upalila kao i tamjan.Kada je obukla i sredila krenula je u donje selo kako bi javila njenim rođacima i ćerki šta se dogodilo.Trčala je i nije marila na poledicu.
Sutradan je selo bilo puno ljudi.Svi su spremali sahranu samo Ljubine nigde nije bilo.Ona se zatvorila u svoju kuću i plakala.Na sahrani se pojavila i dostojanstveno ispratila svoju drugaricu.Na večeri nije bila već je pravo otišla pod trem da popije kafu koju nije popila sa svojom drugaricom.Kada je došla pod trem našla je ispijene obe kafe i pismo pokraj šoljice.Bila je začuđena.Otvorila je pismo i prepoznala neuki rukopis svoje Miroslave.
- Jedina moja rođako, moja sapatnico, znam da sam te izneverila i da sam otišla prva iako si od mene starija 6 leta.Morala sam jer ja nebih mogla tako snažno podneti tvoj odlazak.Znam da si me već ispratila i znam da si me oplakala kako ni ćerka nije.Znaj da su mi tvoje suze bile najteže.Kuvaj mi kafu svakog jutra, pričaj samnom kao što si pričala.Biće mi lakše tako.Kafu i šećer sam ti ostavila u starom kredencu kao i svilene bombone i ratluk.Nemoj da pojedeš sve od jedaman jer nemaš više ko da ti ih donosi.Ja ću te čekati kao što su mene sačekali svi naši meštani.Znaš i ti to.Krili su se da ih ne vidiš.I ja sam bila sa njima.Ne boj se uskoro ćeš i ti ka nama.Spremaj sve što ti treba.Ne boj se nećeš umreti sama kao ja.Urediću sve kako treba da ti sin dođe iz Australije.Zbogom.
Svakog jutra Ljubina je kuvala dve kafe i pričala sa svojom drugaricom.Svakog dana je uzimala po jednu svilenu bombonu a svaki treći dan ratluk.Sve je radila kao su one dve radile.Svakog dana je išla na groblje menjala vodu u cveću i čupala travu i svaki put kada bi se vraćala kući nalazila bi popijenu kafu.
Nekako sa istekom Miroslavine godine Ljubinkin sin i snaja sa unucima su stigli u selo.Ljubinka je znala da je poslednji dan blizu.
Jednog jutra ni ona se nije probudila.Takođe ispod njenog dlana bilo je pismo.Ona ga je poverila svojoj snaji uz molbu da joj održe bar četrdeset dana ali i da za tih četrdeset dana održavaju bar Miroslavin grob.
Njen sin i snaja su ispoštovali njenu želju ali su ostali i do njene godišnjice.Bili su u penziji i mogli su ostati koliko su hteli.Po isteku godine našli su i pismo koje je Miroslava ostavila Ljubinki i otuda i ova priča.Vi možete verovati ali i ne.Na vama je da odlučite ali morate poverovati da se Srpsko selo gasi i da nas sve manje ima.Ko će nam pomoći do nas samih.Ne morate misliti o priči mislite o Srbiji.