Nevernica

         Mnogi ne veruju u stvari koje se tiču onostranog ili druge strane sveta.Misli se na svet onih koji više nisu među nama.Evo priče koja je jednu devojku uverila da taj svet upravo postoji.
         Sanja je bila devojka koja nije verovala niukakve natprirodne pojave.Smatrala je da se jednom rađamo, živimo i na kraju umremo i da nakon poslednjeg daha od našeg duha ne ostaje ništa već sve o nama ostaje kao sećanje.Kada je prvi put poverovala da ipak nešto postoji imala je dvadesetak godina.
         Sanja je imala starijeg brata koji je jako voleo da uživa u životu.Voleo je da živi raskalašno, da troši dosta novca koji nije sam zarađivao već je uzimao od roditelja.Svakim danom trošio je veće količine novca koje ni roditelji nisu znali odakle mu.Jednog dana došao je sa novim automobilom i sa poklonima za  celu porodicu.Svi su se čudili odakle mu novac ali je on ostao mističan rekavši im da ima neki svoj biznisić.Niko se nije zapitao kakav je to biznisić.Bili su opčinjeni poklonima i to im je bilo dovoljno da znaju.
        Dani su prolazili a Sanjin brat je bivao sve odsutniji u kući.Dešavalo se da ga nema po desetak dana i da im se javi samo porukom kako bi im rekao da je dobro i da ima posla pa zato ne dolazi kući.Kada bi ga zvali bio bi nedostupan.
        Vreme je nakon nekog vremena otkrilo posao Sanjinog brata.Sanji je drugarica rekla da zamoli brata da oprosti dug njenom dečku jer on nema da mu da novac za herojin koji je uzeo od njega i da ga zamoli da ga više ne tuku.Bila je preneražena činjenicom koju je čula.Nije mogla da poveruje da njen brat trguje drogom.
         Došla je kući i rekla roditeljima šta joj je drugarica rekla i da treba da ispitaju taj slučaj.Roditelji su samo odmahnuli rukom i nasmejali se.Bilo im je nemoguće da se njihov sin time bavi jer ga nisu tako vaspitavali.
         Ipak posle izvesnog vremena ispostavilo se da je ta priča tačna.Sanjin brat je priznao roditeljima da je narkoman i da žerli da se leči  kao i da želi da napusti taj svet.Rekao im je i da mu je policija u saradnji sa centrom za socijalni rad pomogla da pronađe kliniku za sebe.Ponudili su mu i to da bude zaštićen od njih kako bi ispričao sve što zna o tom poslu koji je radio.
         Roditelji i Sanja su ga podržali u tome i pokušali da mu pomognu u lečenju ali i u skrivanju od nekadašnjih drugara koji su pretili daće ga ubiti.Iako je Beograd veliki oni su ga vrlo brzo našli gde god da se krio.Nisu ga ostavljali na miru.
         Po savetu inspektora koji je vodio njegov slučaj sklonio se van Beograda i otišao sa Sanjom na selo kod svojih rođaka.Jedne večeri bio je jako nervozan.Iako je sanja pokušavala da mu odvrati misli od želje za narkotikom činilo joj se da to nije moguće.Rekao je sestri da ide da spava a daće on doći za koji minut samo da se iztušira.Ušao je u kupatilo i dugo ga nije bilo.Sanja je kucala na vrata kupatila nakon nekog vremena ali niko nije odgovarao.Kada je rođak provalio vrata pronašli su ga na podu u lokvi krvi.Prerezao je sebi veni i izkrvario.sanja je bila skrhana bolom.
         Nakon tog događaja ona više nije bila ista.Bila je povučena u svoj svet.Svuda po sobi lepila je njegove slike, ostavljala njegove stvari kao da ih je on tu zaboravio i nakon toga sređivala ljuteći se na njega što ne sklanja za sobom.Mnogi su mislili da je i ona narkoman ili da je poludela a ona je samo molila bilo koga ili bilo šta, jer nije verovala u Gospoda, da joj se dozvoli bar još jednom da ga vidi.
        Jednog dana dok je sedela i zurila u prazno čula je da je neko protrčao hodnikom.Mislila je da je to bio njen pas ali se vrlo brzo razuverila.Čula je da se vrata sobe njenog brata i nje otvaraju i da neko otvara ormare.Znala je da je sama i da je nemoguće da je neko ušao pošto je bila zaključana.Sa strahom je prilazila sobi.polako je provirila i videla siluetu koja potseća na njenog brata.Jeza je uhvatila.Odjednom on se okrenuo.Bio je jako ljut i strogim tonom pitao je zašto mu to radi.Zašto ga ne ostavi na miru.Brzo je zatvorila vrata i pokušala da pobegne ali on se stvorio ispred nje.Vrištala je iz sveg glasa ali glasa nije bilo.Brat je uhvatio za ruku i vukao ka prozoru koji je bio otvoren.Činilo joj se da želi da je gurne kroz prozor.Borila se koliko je mogla ali je on nadjačao.Shvatila je da su joj ostale još nekoliko sekundi do tla.Ceo život prošao joj je kroz glavu.Činilo joj se da vidi i da se seća trenutka svog rođenja.Osetila je snažan udar i toplotu koja joj se razliva čitavim telom.Ispred nje je bilo samo crnilo.Ništa nije osećala.Odjednom čula je dubok muški glas koji je zove po imenu.Pokušavala je da otvori oči ali nije mogla.Ipšak smogla je snage da otvori oči.Kraj sebe je zamrljano videla dosta ljudi u belom.
          -Jesam li umrla i jel ovo raj?-pitala je.
          -Malo je falilo a nije valjda da ličimo na anđele.- rekla je žena pored nje.
          Pogled joj se izbistrio. Videla je da je u operacionoj sali i da su lekari i sestre kraj nje.
          Pošto je došla svesti jedna od sestara rekla joj je da je imala operaciju na mozgu i da je imala pad u kući.Rekla joj je da je neki muškarac obavestio hitnu pomoć i da je u nesvesti.Pitala je da li se seća ko je to bio.Nije se ničeg sećala.
          Kada se oporavila policija je došla da je ispita da li zna ko je pozvao hitnu pomoć pošto su vrata stana bila zaključana i ključ je bio u bravi.Ničega se nije sećala sem toga da je videla brata.To nije želela da im kaže.Od tada ga je nekoliko puta videla do isteka njegove godišnjice.Više joj se nije javljao ali je ona počela da veruje.