Dan Svetog Ilije


Nekada se na selu nije radilo toliko koliko se radi danas.Iako se imala ista ova zemlja, seljani su znali za praznike i svetkovine i nije im padalo na pamet da rade na neki veliki praznik.Danas se to mnogo manje gleda i današnji život okrenut je ka materijalnom dobitku.Mnoge opomene starijih seljani ne slušaju već prećutno prelaze preko njih i ostavljaju sve po strani i nastavljaju sa radom.
Postoji jedno pravilo ili bolje reći savet da čovek treba da radi šest dana a nedelju da ostavi za odmor jer i Gospod je uzeo dan odmora dok je stvarao zemlju.Neki su to zaborvili pa neznaju ni za nedelju ni za praznike.Evo jedne takve priče.
Sloba je ime našeg junaka.Ovu priču pričao mi je lično dok smo se vozili na putu iz Beograda, on za Topolu a ja za Kragujevac.Pričao mi je kako čovek treba da posluša uvek starijeg.Rekao mi je i da je mogao glavom da plati što je želeo da se obogati, da je    bogat čovek i jako nesrećan čovek.Pitao sam ga kako to misli.Tada je on krenuo svoju priču.
Sloba je bio jako siromašan kao dete.Svega u kući je manjkalo.Njegovi roditelji su se trudili da odhrane svo šestoro dece ali je sirotinja bila takva da su jedva preživljavali.Kada je napunio sedam godina i kada je trebalo da krene u školu roditelji su ga dali tetki na čuvanje jer ona nije imala dece a oni nisu imali za još jednog đaka.Kaže da je tada prvi put obuo nove cipele koje mu je tetka kupila.Tetka je bila jako brižljiva prema njemu.Teča ga je gledao kao svog sina i sve što su imali pričali su mu da je to njegovo i da niko neće moći da mu dobaci sa svojim bogatsvom.Inače njegov teča je bio jako imućan seljak ali je imao tu nesreću da je kao dete pao sa konja i od tada kažu da ne može da ima dece pa stoga on i tetka nisu imali.
Teča je dosta radio, čak i previše a tetka je bila ta koja je bila tu da mu pomogne u svemu.Sloba je rastao uz njih i prihvatao sve njihove navike.Kako je rastao sve je manje imao kontakta sa svojim roditeljima.Tetka i teča su mu bili sve na svetu.
Jedne godine pred uskrs njima je u kuću došao sveštenik.Rekao im je da neće ove godine svetiti vodicu jer oni ne poštuju ni svetak ni petak i da za njih ne postoji praznik i nedelja za odmor.Savetovao ih je da se promene kako nebi ispaštali zbog svojih grešaka koje čine.Teča se tada jako rasrdio i izbacio sveštenika iz kuće.Tom prilikom psovao je svetce i božanstvo kao i crkvu koja mu zabranjuje da radi i da se bogati.Sloba je tada prvi put video tako besnog teču.Nedugo nakon toga teča se jako razboleo i preminuo.Tetka je ostala sama ali sposobna da nastavi održavanje celokupnog imanja jer je imala Slobu kraj sebe koji sada već bio momak.
Iako ih je sveštenik opomenuo i teča umro oni su nastavili po starim navikama.
Bio je Sveti Ilija.Sunce je peklo a Sloba je obrađivao svoju njivu.Nije ni pomišljao da prestane sa radovima.U jednom trenutku začuo se prasak i drvo koje je stajalo na sredini njive bilo je rascepano preko pola.Sloba je uspeo da se skloni od debla koje je padalo pravo na njega.Shvativši šta je moglo da mu se desi otišao je do debla i pogledao drvo koje je tinjalo.Ispod njega nalazila se njegova torba u kojoj mu je stajao ručak.U tom trenutku čuo je da ga neko zove.
-Pomaže Bog mladiću.Treba li ti pomoć.Vidim umalo nisi postradao.Bio je to sedobradi starac sa dve žene na starim volovskim kolima.
-Hvala ti čiča ali ne treba mi pomoć.Živ sam i ništa mi ne fali.Munja je udarila u stablo ali sada je sve uredu.Prevućiću konjima ovo drvo kući.Imaćemo od ovoga dobro da se ogrejemo.
Jedna od žena mu reče:
-Skloni se ti sinko sa njive i ne radi danas.Danas je veliki praznik.Idi kući majci.
-Nema praznika i nemam majke tako da ostajem ovde do mraka.
Starac i dve žene nastaviše svojim putem ne rekavši mu više ništa.
Sloba je nastavio sa radom.
Veče se spuštalo i Sloba se polako pripremao za povratak kući.U jednom trenutku osetio je da ga neko gura i spotačinje.Okrenuo se ali nikoga nije bilo.Pomislio je da je to od umora.Opravio je kola, kako on kaže, i krenuo ka domu.U jednom trenutku dok je vozio kola čuo je žamor ljudi iza svojih leđa.Činilo se kao da ih je  puno u njegovim kolima.Okrenuo se i video da u njegovim kolima sede šestorica ljudi, svi u crnom i svi sa svetleće zelenim očima.Izgledali su zastrašujuće i Sloba je zajaukao.Jedan od njih skočio je pravo na njega i počeo da ispušta zverski glas iz sebe.
-Tražio si nas i mi smo ti došli.Sada si u našoj milosti.Povukao ga je u kola a ostala petorica su ga obgrlila i nisu ga puštala.
Kola su naglo počela da idu a konji su rzali od bičevanja spodobe.Video je da ga uvode u neku šumu i da se kola polako zaustavljaju.Jedan od njih mu je prišao i pogledao ga pravo u oči svojim svetleće zelenim očima i rekao:
-Sada si došao u naše svetove.Sada si naš.Ispuštaćeš dušu polako a mi ćemo ti nanositi boli.
Već u tom trenutku osetio je da mu jedan od njih zabada ruku u utrobu.Osetio je bol kao ni jednu do tada.Vikao je i molio za milost a oni nisu prestajali.Ređali su se jedan za drugim i ubodima svojim nanosili mu još veću bol.
Dok su to činili izgovarali su neke reči koje sloba nije razumeo ali ga je dosta podsećalo na rumunski jezik ili jezik francuza koje je jednom sreo u varoši kada je išao sa tečom.Bile su to reči latinskog jezika a Sloba to nije znao.
Kada već nije mogao da izdrži tu bol počeoje moiliti Boga da mu uzme dušu kako bi ta bol prestala.Kako je to izgovorio demoni su počeli da urlaju jače ali je bol počela da slabi.Sloba je to osetio i u nadi daće mu život biti oduzet i daće ga Gospod spasiti nastavio je sa molitvom za oduzimanje života.Na kraju je izgovorio sledeću rečenicu:
-Oče uzmi me sebi.Ti si me stvorio i ti me odvedi u dom svoj.
U tom trenutku Sloba se osvestio u bolnici.Kraj njegove bolničke postelje stajala je tetka i tiho plakala.Dok joj je čelo bilo naslonjeno na Slobinu ruku čuo je kako moli Gospoda za Slobin život.Čuo je i da je obećavala da će poštovati sve praznike, daće postiti sve posti, daće raditi samo onda kada svi radi i nije dan za praznovanje i odmor i daće nedeljom odlaziti u crkvu a ne na njivu.Polako je podizala glavu i videla Slobu da je budan.Počela je glasnije plakati ali ovoga puta od sreće.Zahvaljivala je gospodu na daru i na uslišenju molitve.
Sloba je saznao da je deblo, koje je udario grom, palo na njega u da ga je udarila grana preko glave.Da je u komi bio četrdeset dana i da su lekari rekli da ga jedino Bog može spasiti.Da nikada neće biti normalan i ako se probudi i daće verovatno živeti kao biljka prikovan za krevet.Grane koje su padale preko njega izbušile su mu utrobu i da su mu creva bila pokidana kao i slezina.Lekari su se čudili da je uopšte ostao živ i rekli su tetki daće ga operisati ali da će to biti više medicinsko ispitivanje nego lečenje, našta je ona pristala.
Za samo godinu dana Sloba se potpuno oporavio i bio je ponovo zdrav mladić.Dan Svetog Ilije slavio je kao svoj drugi rođendan.Za dve godine, tačno na Svetog Iliju oženio se a za tri dobio sina Iliju.
Kazao mi je da i dan danas pamti bol koji je imao tada i šta je preživeo.Tvrdi da to nije san koji stvara koma, kako su mu lekari rekli, već da je on zaista bio na iskušenju i mučenju demona.Ono što ga je spasilo je Gospod i ruke lekara koje je on vodio.
Da li ćete vi verovati ovoj priči ili ne na vama je da procenite.Meni ostaje da vam kažem da radite ali i da odmorite kako nam je Gospod rekao.