Šta nam poručuju deca u nama

"Zašto je tako teško približiti se drugom biću, pa čak i sebi samom, dopuštajući da ljubav naprosto - poteče. Mnogima je prepreka strah od intimnosti. Potrebni su i vreme i hrabrost da se obrati pažnja na glas deteta, duboko u nama“, počinje mudru priču Arpan Sonšo, švedski egzistencijalni terapeut...

Tokom devet godina Arpan Sonšo se učila radu u ljubavi i, kako kaže, naučila je da „spoznati puteve rada ljubavi veselije zvuči nego pojam međuzavisnosti, koji, zvuči nekako patološki“. No, ni međuzavisnost, prema mišljenju Sonšo, ne mora da zvuči tako ekstremno.

„O međuzavisnosti govorimo kada nam je 'drugi' u središtu pažnje", kaže Arpan: te kada nismo sigurni ili ne osećamo ono što nam je zaista potrebno. Tada nastaju zastoji u odnosima te dolazi do sukoba, stresova, poteškoća da se postave potrebna ograničenja, izbegavanja intimnosti ili zloupotreba različitih vrsta.

„Egzistencijalna terapija upućuje u aktuelni trenutak, na puko bivstvovanje, bez neke određene akcije, u cilju  povezivanja sa istinskim bićem, njegovom suštinom", ističe Sonšo.

Reči su melem za dušu, ali put isceljenja nije bezbolan. Ne možemo izbeći da se osvrnemo na pređašnje emocije i iskustva koja kao da smo zatvorili u sebi. Zato se egzistencijalnom terapijom nastupa blago, da polako popuste odbrane u jednoj empatičnoj atmosferi.

„Učenje rada ljubavi nije konfrontativan pristup već se radi na spoznavanju načina na koji je određeni ožiljak duše nastao u prošlosti, poštujući pritom individualni tempo", priča Arpan.
„Kada osoba shvati da nije u njoj problem, oseća se spremnijom da istražuje lične osećaje, a, kada se opusti u njima, pronalazi polako ono unutarnje dete. A, povezivanje podrazumeva i ono sa burnim osećanjima“, objašnjava Arpan.

„Dogodi se da se zaglavimo u određenim situacijama, u različitoj dobi, ali, nakon dugo vremena rada sa samim sobom, može se stići i do nekih vrlo ranih godina života. Problem je u tome što ne shvatamo kad smo se identifikovali s našim unutarnjim detetom, već reagujemo. No, kad smo se jednom zaustavili i došli u dodir sa davnim osećanjima, koja mogu biti i vrlo nelagodna, dolazi do toga da se isplačemo kao deca. I tu je uglavnom reč o napuštenosti, takva je rana najdublja“.

„To je zajedničko svima bez obzira na to koliko dobre roditelje smo imali ", nastavlja Arpan. „Naši nas roditelji vole i mi im tu ljubav uzvraćamo kao deca. Ne znači da svi imaju u iskustvu ovu 99,9 procentnu napuštenost, a ipak, većina nosi određenu bol, usled roditeljske nesavršenosti. No, oni su pružali ono najbolje što su mogli.“

Sada, kada kao odrasle osobe, vizualizujemo to unutarnje dete, naknadno možemo sebi osigurati udobnost i ljubav u situacijama koje su nekad izgledale tako zastrašujuće, ali se treba spremiti na dugo putovanje. Ovo traganje često ne počne sve dok ne dođemo do situacije kad više ne možemo napred. Kada ne živimo onako kao što bismo želeli. To može biti kriza na radu ili u međuljudskim odnosima. Ili nam sve to nedostaje.

Arpan Sonšo priča i iz životnog iskustva, gde je bilo velikih stresova, ličnih kriza, pomenute međuzavisnosti, čemu je čak usledila procena psihotičnog stanja. Makar za dan. Anksioznost je toliko uznapredovala. Arpan sve to upoređuje sa psihološkim umiranjem.

Tada je počela potragu za nečim višim i rođena je želja - o odlasku u Indiju.

U središtu Pune se osećala kao kod kuće, provodivši mnogo vremena u meditaciji za koju smatra da je odličan alat za povezivanje sa suštinom, istinskim bićem.
„Cilj egzistencijalne terapije je uklanjanje prepreka za meditaciju, kako bi se dolazilo do suštine“, kaže.

Kao i egzistencijalna filozofija, egzistencijalna terapija u fokus postavlja značajna životna pitanja, ali ide dublje od pukog razmišljanja o njima, iz intelektualne perspektive. Veliki deo života se radi o poverenju i kako američki psihijatar dr Krišna Anda Tomas Troub veruje, "kvalitet našeg poverenja se može meriti našim životnim stanjem – ogleda se u ljubavi koju osećamo prema sebi, u dubini bliskosti sa ljudima oko sebe i radošću kojom pristupamo životu."

Lako je čitati knjige o uspešnim odnosima i razumeti njihov sadržaj. Razumeti kako bi sve moglo biti. I možda pomislimo da "sledeći put u intimnosti s drugim bićem, treba samo da budemo ono što jesmo". Prosto i jednostavno.

Inače, kada do zbližavanja dođe, kao da smo previše fokusirani na ono što druga osoba misli ili želi. Nije tako lako voleti, samo zagrliti, zagledati se u nečije oči i jednostavno se, sa punim poverenjem, upustiti u intimnost.

Uvek je lakše angažovati se u nečemu ili nekome, nego se nositi sa preprekama da kao pojedinci živimo onako kako želimo u dubini duše.

A pružena ruka "dece u nama" uvek postoji.