Dok stoji za šankom delimično mlad

 

Ljudu su socijalna bića koja teže da se udružuju, da osećaju pripadnost svojoj okolini, da se po nečemu i ističu u njoj ali i da se provode u istoj.Kada smo u adolescentskom periodu maštamo o tome da da počnemo da izlazimo noću, da nam se ne ograničava kretanje samo na vidokrug roditelja i da konačno odemo bar sto metara dalje od zgrade, ulice ili dela naselja gde živimo.A onda dođe i taj dan kada nam roditelji dozvole da odlazimo i više od tih stotinak metara, kada nam veruju, ili bar delimično veruju, daćemo biti dosledni njihovog dugogodišnjeg vaspitanja.

Ako ste mislili daću vam sada pričati o problemima prvih izlazaka onda ste krivo mislili.Sada hoću da razmišljam o periodu kada treba završiti sa intezivnim izlascima i bančenjima po aktuelnim mestima za izlaske mladih.Pazite, rekao sam mladih a ne sredovečnih ljudi.
Siguran sam da ste mnogo puta do sada bili u situaciji da čujete da je neki klub, kafić ili diskoteka, propao samo zato što su počeli da izlaze klinci.Pitanje se postavlja da li su tu počeli da izlaze klinci ili su matorci koji su znali za granicu, otišli iz njega a ostali oni koji nisu pogledali na životni sat.Da li vam se nekada čini da kada izađete u grad viđate jedne istew face sto godina i da ste počeli i bore da im brojite?Siguran sam da ste bar nekoga iz grada zapamtili da čami po gradu i skuplja novo društvo jer mu se staro oženilo ili udalo pa se i prag godišta sa kojima se druži spušta i tako dočekuje i ispraća generacije kao domaćin ili domaćica gradskih klubova.
Do skoro je u našem gradu postojao klub koji je navodno bio jedino mesto gde malo stariji mogu izaći a da ih klinci ne smaraju.Bilo je to tako fensi mesto koje odiše inteligencijom i iskustvom bančenja po gradu.Kako i ja pripadam toj starijoj generaciji za izlaske izlazio sam i ja tamo da vidim da li je to mesto zaista tako iskusno i dobro.Prvo što sam pomislio kada sam prvi put ušao bilo je '' O ne, pa zar ovi ljudi još izlaze i figuriraju u ovom gradu kao momci i devojke?''.To su vam oni ljudi koji su bili matorci onda kada sam ja bio početnik u izlascima, nekadašnji frajeri i čuvene ribe o kojima se pričalo i okretalo se za njima.Taj klub nosio je ime koje je personifikovalo intelektualnu mladež a zapravo trebalo je nositi ime '' Poslednja Šansa ''.
Pitam se samo šta se njima desilo pa oni nisu, i povrh tog svog iskustva našli srodnu dušu? Zar nije želja svakog čoveka da pronađe svoju srodnu dušu i uplovi sa njom u mirne vode i turbulentne delove tog života u odgajanju i vaspitavanju svoje dece?Možda grešim i možda to nije zadatak svakog ljudskog bića.Porivi u nama su različiti pa stoga i percipiranje života i realizacija tih percepcija.
Osećam nekada kada uđem u neke takve klubove da se tu više oseća lažno zadovoljstvo i nužno egzistiranje u tim klubovima nego istinska naklonost ka tom društvu.Kažu da je više neudatih žena nego muškaraca.U tim klubovima ima dosta žena ali je više neoženjenih muškaraca.Mnoge žene nađu se tu kako bi održale svoj društveni život i kontakt sa nekadašnjim mladalačkim stilom življenja.Novopečene supruge još uvek imaju neudate drugarice i normalno je da se  još uvek sreću u tim istim klubovima.Mnogo je više neoženjenih muškaraca, takozvanih gradskih faca, od pre desetak do petnaest godina.Tešim se da nema onih starijih od petnaest jer već ne mogu da pokriju svoje stomake ni raznim somotskim sakojima, puloverima i košuljama koje su obično stil uglađenih starijih momaka.Ja bih pre nazvao tu kategoriju, ljudi bez bračnog statusa.
Nekada je zaista dobro biti žena jer žene pre mogu da pokriju i godine i nedostatke svoga tela.Kada ste muškarac, džabe su vam i teretane i treninzi kada stomak počne da vam podiže spomenik vršnjaku.Zato draga gospodo pokušajte da se oženite pre no što dignete spomenik.Dok još viđate vršnjaka trudite se da ostvarite sebe kao muža, oca.Pa zar nisu uvek lepše slike onih mladoženja koji ne liče na šefa prigradske sale za proslave.Neki će reći da kravata može izvući bistu.To je čista laž.Kravata će učiniti da izgledate kao pingvin sa frakom iz onih crtaća koje smo gledali kao klinci.
Iz mog izlaganja stiče se utisak da sam ja protiv izlaska starijih.Ne nisam.Ja sam samo za kvalitetne izlaske koji imaju svrhu a ne besciljno sedenje i mlaćenje istih priča sto i jednu godinu više nego što je potrebno.Ako već niste mogli da nađete nikoga u svojoj bogatoj listi momaka ili devojka, zavisno kog ste pola i opredeljenja neboj te bar tupiti jezik hvalisanjem sebe a omalovažavanjem drugih koji su bili i otišli iz vašeg života.Problem je evidentan i on je u vama.Da niste izlazili i da niste menjali ljude sa kojima ste se viđali rekao bih '' Pa možda se nisu snašli u tom brzom životu i izlascima '' ali ovako nema opravdanja.Neki ljudi će ceo život tupiti zube i opravdavati sebe a ni jednog trenutka neće reći pa ja sam neko ko nije smeo da se usudi da se ostvari kao porodičan čovek.
Pričalo se daće biti uveden porez na bećarenje ili ti na samački život kako bi se potstaklo smanjivanje bele kuge u Srbiji.Mislim da je to čista ludost.Iako je, možda, najefikasnije kažnjavanja nas Srba tanjenje novčanika to ovu felu ljudi neće promeniti.To je bazični problem doživljavanja sebe kao aktivne osobe za izlaske tipa kljubova i kafića i stvaranja lažne slike o postojanju večitih mladića i devojaka i neprolaznosti lepote.
Mislim da sve periode svog života treba poštovati na način koji to one zaslužuju.Nije baš svojstveno da čovek od četrdeset godina idalje izlazi i stoji za šankom do ranih jutarnjih sati i pokušava da glumi mladića u zadimnjenom lokalu gde ga više guši, steže i pritiska u grudima nego što zanemaruje taj dim kao većina mladih.Pa i naš organizam sa godinama traži od nas malo više poštovanja i nege nego u ranoj mladosti.Kako će ko shvatiti sebe i svoju potrebu za ostvarivanjem sebe tako će i njegov organizam tražiti svoje potreba.Svakim iznurivanjem danak bolesti je neminovan.